Biodiverzitet predstavlja raznolikost i različitost živih organizama. Smatra se da broj vrsta koje nepovratno bivaju izgubljene godišnje dostiže neverovatnih 27.000. Sa 100 organskih vrsta izumrlih u toku jednog dana, stopa izumiranja postaje hiljadu puta veća od procenjene normalne evolucione stope izumiranja.
Krajnje direktno, nestajanje organskih vrsta nenadoknadivo šteti celom sistemu Zemlje. Naša pažnja i naša energija moraju biti usmerene na očuvanje naše planete i života na njoj! Na veoma direktan način, nestajanje organskih vrsta nenadoknadljivo šteti i gastronomiji.
ZNAČAJ BIODIVERZITETA
Fundamentalni značaj biodiverziteta vidimo u činjenici da sveukupnost svih oblika života na našoj planeti jeste znatno složeniji fenomen od ukupnog zbira pojedinačnih organskih vrsta. Biodiverzitet kao fenomen uključuje raznovrsnost ekoloških odnosa koji su se u dugogodišnjoj evoluciji uspostavljali između različitih organskih vrsta i koji čine osnovu postojanja, složenosti, stabilnosti i funkcionisanja, kako svakog pojedinačnog ekosistema, bioma, odnosno, biosfere u celini, tako i opstanka, budućnosti i evolucije svake organske vrste, pa i vrste homo sapiens – čoveka.
Bez biodiverziteta nema biogeohemijskih ciklusa i produkcije kiseonika, nema funkcionisanja ekosistema, nema fotosinteze niti razgradnje organske materije. Očuvani biodiverzitet doprinosi regulaciji klime, umanjuje efekat staklene bašte, održava kvalitet vazduha i vode, javlja se kao kontrolor suša i poplava…
Intervju sa profesorkom dr Zorom Stevanović Dajić, prodekanom za nauku Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, koja je deset godina bila nacionalni koordinator za genetičke resurse Srbije. Profesorka Stevanović Dajić je posvećena nauci biodiverziteta i kroz različiti programe i projekte radi na tome da se podigne svest o važnosti očuvanja dragocenih autohtonih vrsta voća, povrća i bilja.
Šta je biodiverzitet?
Biodiverzitet je biološka raznolikost i to na nekoliko nivoa, ne samo na nivou vrsta, već i na nivou gena i predela. I sva tri su neverovatno važna, jer se tiču opstanka planete. Živa bića, biljke proizvode kiseonik, usvajaju ugljendioksid, čuvaju našu planetu od poplava, požara, akumuliraju štetne materije – one su izvor života. Život je nešto što omogućava nastavak života. U pitanju je složen, ali prelep proces.
Šta za nas znači biodiverzitet?
Biodiverzitet je hrana, to su biljke, životinje, gljive i korisni mikroorganizmi u hrani – u smislu vrenja, i u smislu stvaranja novih proizvoda – piva, vina, sireva, kiselih mleka – to je biodiverzitet mikroba, koje ne vidimo ali su nam važni za proizvodnju hrane. Biljke, biljna hrana, kao i dodaci hrani – prirodni aditivi, prirodni konzervansi, prirodni pojačivači ukusa, kao funkcionalna hrana – hrana koja ima dodatu vrednost jer smo je oplemenili biljkama sa visokom vrednošću, koje su visokog sadržaja vitamina, antioksidantivnih supstanci, materija koji deluju na ljudske enzime – a poboljšavaju naš zdravstveni status. Samo o jednoj biljci bi mogao da se napravi primer biodiverziteta. Pa čak i korov, koji nam deluje nepotreban, ako ga nađemo na staništu koje nije izloženo hemijskim agentima i taj korov može da bude veoma koristan. Jedna od Nobelovih nagrada, koju je dobila jedna naučnica iz Kine, je vezana za korov. Biljka se zove „Artemisia annua“, inače korov koji i kod nas raste. To je biljka kod koje je prvi put izolovan artemisin, koji je jedan od najačih antimalarika, a malarija je bolest koja desetkuje stanovništvo Afrike. U svakoj biljci se krije neka fabrika koja nešto važno radi. Lekovito bilje je takođe jedna posebna grupa, koja ima povećani sadržaj visoko vrednih materija, pa te biljke u hrani daju jednu novu dimenziju.
Šta je biodiverzitet u Srbiji i u kojoj se fazi nalazi?
Biodiverzitet Srbije se može okarakterisati kao izuzetno vrednim, u poređenju sa biodiverzitetom okolnih zemalja i evropskih zemalja. Srbija je manje od 2% evropskog kopna, a 70% ptica Evrope je registrovano u Srbiji. Manje od 2% evropskog kontinenta, a blizu 50% flore – biljaka je u Srbiji. Jako mala zemlja a izuzetno bogata biološkim resursima, i kvalitativno i kvantitativno. U Srbiji raste oko 4000 vrsta autohtonih biljaka, a u našoj banci genetičkih resursa imamo oko 5000 semenja, imamo sačuvane stare sorte i populacije voća, povrća i žitarica. I to je jako važno, bukvalno je minut do 12 da se aktiviramo po tom pitanju, kako ti genetički resursi ne bi nestali. Nestali tako što će doći do toga da seljak kaže „Ova jabuka malo rađa, ja je ne prskam, pa ću da posečem ovo drvo, ili neću da gajim taj pasulj, jer mi ne daje tako dobar prinos, već ću da kupim neki pasulj koji mi nude na tržištu. Ali je jako važno podsticati male proizvođače da očuvaju te genetičke resurse. Podsticaji su važni da bi se očuvali resursi koji se nalaze u malim baštama i farmama kod poljoprivrednika. Mi smo u procesu mapiranja područja cele Srbije. Te biljke su donori gena otpornosti za bolesti, jer te stare vrste su mnogo otpornije na mraz, visoke temperature. One su i često mnogo bolje u nutritivnom smislu, i imaju veoma izražen ukus, miris i boju. Jedini problem je mali prinos, proizvodnja je skupa i pogodnija za organski modalitet uzgajanja. Ali za nas kao korisnika hrane, je veoma važna.
Kako šefovi mogu da se uključe i podrže proces?
Za početak da se povežu sa organskim proizvođačima, a zatim da u saradnji sa našim fakultetom dobiju preporuke koje vrste začinskog bilja sa područja Srbije mogu da uključe u svoju ponudu, i da možda napravimo neki novi proizvod, jelo koje bi sadržalo to bilje. Postoji paleta proizvoda – voća, povrća, bilja koji su jedinstveni za Srbiju a koji mogu da se iskoriste u gastronomskom predstavljanju naše zemlje. Rtanjski čaj, koji je i dobio ime područja na kojem se uzgaja, izuzetno je atraktivan za kulinarstvo, jer ima fini miris pa se može dodavati kao začin, do toga da postoje stari zapisi da je afrodizijak, do potpuni naučno potvrđenog njegovor antimikrobnog, antifungalnog, antioksiditavnog dejstva, u laboratoriji smo dobili rezultate da rtanjski čaj deluje bolje od streptomicina protiv stafilokoka. I dodatak hrani te biljke bi bio veoma interesantan. Na primer postoje saznanja o starim autohtonim sortama kruške, recimo postoji kruška koja se zove lubeničarka i koja ima meso i ukus lubenice. Postoje stare jabuke, u kojima smo dokazali 50 puta veću antioksidativnu aktivnost u odnosu na ove kupovne stare jabuke. Postoje informacije o starim i zaboravljenim vrstama mahunarki, koje su gajene pre nekoliko hiljada godina. Pa do kruški karamanki, jabuka budimki, pasulja gradištanca, boba na primer – koji je zaboravljena biljka. Tradicionalno jelo od tradicionalnih namirnica. Šefovi mogu da budu od velike koristi za proces očuvanja autohtonih vrsta u Srbiji. Uživanje u hrani, tradicija, genetika, a biodiverzitet koji je u funkciji svega toga.
Biodiverzitet u Srbiji
Teritoriju Srbije karakteriše velika genetička, specijska i ekosistemska raznovrsnost, koja se pojavljuje kao odgovor živog sveta na geološku, klimatsku, hidrološku i oragrafsku raznovrsnost Srbije, uz svu složenost istorijskih promena koje su se dešavale u prošlosti na ovim prostorima. Danas visokoplaninski i planinski masivi Srbije kao deo Balkanskog poluostrva predstavljaju jedan od šest centara evropskog biodiverziteta. Uz to, Republika Srbija je po bogatstvu flore potencijalno jedan od globalnih centara biljne raznovrsnosti. Iako sa 88.361 km2, Republika Srbija čini samo 2,1 odsto kopna Evrope, a biološka raznovrsnost različitih grupa živih organizama je visoka.
Biodiverzitet Srbije
Na području Republike Srbije se nalazi:
– 39% vaskularne flore Evrope;
– 51% faune riba Evrope;
– 49% faune gmizavaca i vodozemaca Evrope;
– 74% faune ptica Evrope;
– 67% faune sisara Evrope.
Visokom stepenu biodiverziteta Republike Srbije dodatno doprinosi i raznovrsna vegetacija. Tokom ledenog doba teritorija sadašnje Republike Srbije predstavljala je pribežišta za veliki broj vrsta. Zahvaljujući tome, područje Republike Srbije nastanjuju mnoge reliktne i endemo-reliktne vrste. Genetički resursi u Republici Srbiji veoma su bogati i obuhvataju veliki broj autohtonih sorti gajenih biljnih vrsta i rasa domaćih životinja. Genetički resursi od značaja za proizvodnju hrane i poljoprivredu održavaju se u tradicionalnim poljoprivrednim sistemima ili u ex-situ uslovima.
Autohtone rase
Republika Srbija poseduje jedinstvene rase i sojeve domaćih životinja, nastale dugotrajnim procesom selekcije pod uticajem čoveka i prirodnih uslova koji vladaju u određenim područjima. Međutim, depopulacija planinskih predela, kao i zapostavljanje i napuštanje stočarske proizvodnje u marginalnim područjima dovelo je do nestajanja brojnih rasa i sojeva domaćih životinja.
Ugrožene autohtone rase: domaći brdski konj, nonius, balkanski magarac, govedo buša, podolsko goveče, domaći bivo; svinje – mangulica, moravka, resavka; ovce – pramenka; balkanska koza; kokoške – svrljiška, somborska kaporka, banatski gološijan.
Autohtone rase koje su opstale u Republici Srbiji su domaća ćurka, domaća plovka, podunavska guska, domaća biserka, golub srpski visokoletač i pas šarplaninac.
Nepoznat je status sledećih rasa: baljuša (metohijska crnoglava pramenka), istočnosrbijanska kokoš, novopazarska guska, kao i nestandardizovane rase pasa koje se koriste u zaštiti stada (srpski pastirski pas) ili radni psi za upravljanje stadom (pulini).
Na području Republike Srbije se nalazi i autohtona rasa pčele, Apis melifera carnica sa varijetetima, koja predstavlja jednu od najvrednijih rasa medonosne pčele na svetu.
Izvor: Strategija biološke raznovrsnosti Republike Srbije
